„Ljubav gleda kroz naočare kroz koje joj se bakar pričinjava kao zlato, beda kao bogatstvo, a krmelj kao biseri“, zapisao je Migel de Servantes, autor čuvenog dela svetske književnosti „Veleumni plemić Don Kihot od Manče“. Tako je i seljančica Aldonsa Lorenso mogla u očima Don Kihota postati predivna Dulsineja od Tobosa. Verovali ili ne, legenda kaže da je Servantes inspiraciju za njen lik pronašao u gradu Ulcinju! U narodnom predanju, u Ulcinju je Servantes poznat kao Servet.

Jedan detalj iz ovog romana oslikava odnos Don Kihota prema Dulsineji.
„O princezo, Dulsinejo, gospođo ovog zarobljenog srca! Veliku si mi nepravdu učinila što si mi našla mana i odbila me, sa strogim nalogom da se ne pojavljujem pred lepotom tvojom. Smiluj se, senjora, i seti se na ovo tebi podložno srce, koje podnosi toliki jad što te ljubim. Ovim glupostima dodavaše druge, sve na način kako su mu pokazivale njegove knjige, podražavajući po mogućstvu rečima u njima, a međutim jahaše tako polako, a sunce odskakaše i tako pržaše da bi dovoljno bilo da mu istopi mozak, da ga je imao.“

No, da li je Dulsineja stvarno bila Ulcinjanka i otkud Servantes u tom gradu?
Legenda kaže da je slavni Migel de Servantes u mladosti bio rob ulcinjskih gusara. Njegovo remek-delo „Don Kihot“ dovodi se u vezu sa zatočeništvom u Ulcinju, jer je nastalo posle Servantesovog robovanja u Starom gradu, koje se u romanskim državama, kako tada, tako i danas, naziva Dulcinjo. Narodno predanje čak pominje izvesnog Serveta, čija se sudbina, ali i osnova imena poredi sa Servantesom.

U ulcinjskom Starom gradu, inače, postoji trg ograđen kazamatima. To je Trg robova koji meštani nazivaju Servantesov trg. Navodno je Servantes dopao robije jednog dana 1575. godine, kada su tri ulcinjska leuta, pod komandom strašnog kapetana Arnauta Mamija, napali špansku fregatu u Sredozemnom moru. U krvavom obračunu, gusari su savladali Špance i brod sa zarobljenicima dovezli u svoju luku.

Među zarobljenicima je pronađen i jedan s posebnom preporukom španskog kralja, što je značilo da se radi o vrednom robu, za koga je trebalo uzeti dosta zlata. Meštani su ga nazvali Servet. Primetili su da je ostajao budan u svojoj ćeliji do kasno u noć i stalno nešto zapisivao, dok je danju pesmom privlačio devojke na prozore. Tako se rodila ljubav između jedne meštanke i njega, a navodno je, posle nekoliko godina, neki stranac doneo mnogo novca i oslobodio roba koji je sa sobom poveo i lepu Ulcinjanku.

Prema drugom predanju, Servantes je odveden u Alžir, odnosno, u Berberiju, s kojom su Ulcinjani imali bliske veze. Navodno ga je kupio svirepi Hasan-Aga. Posle pet godina teškog robovanja, uspeo je da se vrati kući zahvaljujući španskim fratrima koji su za njegovo oslobađanje morali da plate petsto zlatnih talira. Po povratku u Španiju, nastaće „Don Kihot“, priča o Dulsineji, to jest, Ulcinjanki.

Zanimljivo je da ni Servantesovi zvanični biografi, ali ni ugledni istoričari, ne pominju Ulcinj, niti Jadransko more. Ni sâm Servantes tokom života nikada nije rekao da je bio u Ulcinju. Izuzev perioda do njegove dvadesete godine, o kome se malo zna, o svemu ostalom ima istorijskih podataka i dokaza. Ipak, brojni hroničari saglasni su da postoje realne pretpostavke koje robovanje pisca u Starom gradu smeštaju u realan istorijski kontekst.

U Starom gradu u Ulcinju postoji i memorijalna skulptura sa bronzanom bistom Migela de Servantesa. Visina ove skulpture je 3,6 metara, a autor je poznati albanski vajar iz Tirane, Budžar Vani.

Ne odričući se legendi o vezi slavnog pisca s Ulcinjem koja se i danas prepričava, ovaj crnogorski grad tako je odao počast slavnom piscu i Don Kihotu od Manče. Nije ni čudo, jer je reč o remek-delu svetske i španske književnosti, jednoj od najprevođenijih knjiga svih vremena, najvažnijem delu španskog „zlatnog doba“ i definitivno jednim od najboljih dela fikcije svih vremena.

SLUŠAJ PODKAST NA PLATFORMAMA: